Svečano odelo i zlatan sat

Razmišljam nešto...

Poslednje reči koje sam mu rekla su bile "Vidimo se!"

Naivno je to. Kako samo računamo na to da će stvari biti okej. 

Razmislite samo o težini tih reči. I o našoj uljuljkanosti u do sada prijatnu, normalnu stvarnost.

Mogla sam mu reći bilo šta. Ali ne, ja sam toliko sigurna u njega, i u sebe, izgovorila te reči ne shvatajući koliko su neistinite. Mogla sam reći bilo šta drugo u šta sam sigurna.

Razmislite o tome s vremena na vreme. Pokušajte ljudima oko sebe govoriti više istine. Govorite nešto u šta ste sigurni.

Recite im "Volim te!"

Zar nisu to lepe reči za izgovoriti pri napuštanju sobe, stana, grada, života? 

Sanjala sam ga.

Znam da sam vam rekla da ću vam pričati priče o njemu, ali sanjala sam ga.  (Dalje)

Ne sećam se kada je bilo. Znam samo da je prošlo mnogo vremena. U tom vašem vremenu- dve godine. U mom vremenu- večnost.

Sedeo je na svojoj fotelji, kao i uvek, i nasmejan gledao u svoja stopala. Uvek bi to radio, znate, kada bi mu nešto palo na pamet. Bio je čovek pun ideja. Razmišljanje o mogućim situacijama, o mogućim pričama koje bi mogao da ispriča u nekim budućim godinama, ga je činilo srećnim.

Osmeh na licu bi ga uvek odao. Znala sam taj osmeh da prepoznam. On je bio znak početka nove priče.

Voleo je priče. Čini mi se da je zato i živeo život- da bi mogao jednom da ga ispriča. Nije mu bilo lako u životu, znate, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Danas vam pričam najvažniju priču, onu priču od koje je sve počelo. Tu priču je on meni tada ispričao.  (Dalje)