Svečano odelo i zlatan sat

Sanjala sam ga.

Znam da sam vam rekla da ću vam pričati priče o njemu, ali sanjala sam ga.  Kao što sam vam već rekla, prošlo je dve godine. I svi su ga sanjali. Bila sam ljubomorna na njih što ja nisam.

Kažu da kad nekog izgubite, nekog koga ne možete zameniti, taj neko se onda javlja u vašim snovima. Kažu, dođe samo da vam mahne, da vas podseti na ono na šta je potrebno podsetiti vas. Znate vi na šta mislim. Svi mi s vremena na vreme zaboravimo na neke stvari na koje nikad ne bi trebalo zaboraviti.

Jutros sam ustala. Lep dan. Lepo vreme, sunčano. Skuvala kafu. Sve kao obično. I odjednom mi je sinulo. Ne mogu da se setim sna. Ne znam šta se događalo. Ne znam da li mi je nešto rekao. Znam samo da je bio tu. I znam kako sam se osećala.

Bio je tu. Vi ne razumete. Nije bio tu već dve godine. Znate li vi šta su dve godine u mom životu koji leti? Možda i znate. Možda i vi letite tako, konstantno negde između jutra i mraka. Tako samo postojite. I onda se osvrnete i vidite da je u svoj toj žurbi prošao jedan dan, nedelja, mesec, godina... Dve godine.

Znam samo da mi se nasmejao. Toga se sećam. Znate, taj njegov osmeh... Dovoljno bi mi bilo u ovom mom životu... samo tako da mi dođe s vremena na vreme, da mi se nasmeje.

Čuješ li? Dođi mi u san opet. Da mi mahneš. I da se nasmeješ.