Svečano odelo i zlatan sat

Ne sećam se kada je bilo. Znam samo da je prošlo mnogo vremena. U tom vašem vremenu- dve godine. U mom vremenu- večnost.

Sedeo je na svojoj fotelji, kao i uvek, i nasmejan gledao u svoja stopala. Uvek bi to radio, znate, kada bi mu nešto palo na pamet. Bio je čovek pun ideja. Razmišljanje o mogućim situacijama, o mogućim pričama koje bi mogao da ispriča u nekim budućim godinama, ga je činilo srećnim.

Osmeh na licu bi ga uvek odao. Znala sam taj osmeh da prepoznam. On je bio znak početka nove priče.

Voleo je priče. Čini mi se da je zato i živeo život- da bi mogao jednom da ga ispriča. Nije mu bilo lako u životu, znate, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom.

Danas vam pričam najvažniju priču, onu priču od koje je sve počelo. Tu priču je on meni tada ispričao.  (Dalje)